U okvi­ru Be­ran­skog kul­tur­nog lje­ta u ga­le­ri­ji Po­lim­skog mu­ze­ja odr­ža­na je pro­mo­ci­ja knji­ge „Ve­li­ka – ve­li­ka po vje­kov­noj pat­nji” auto­ra Bran­ka M. Pa­u­no­vi­ća. U uvod­nim na­po­me­na­ma re­če­no je da se u ovoj knji­zi, na pre­ko 800 stra­ni­ca, go­vo­ri o isto­ri­ja­tu Ve­li­ke, sa po­seb­nim ak­cen­tom na stra­vi­čan zlo­čin ko­ji se de­sio 28. ju­la 1944. go­di­ne, ka­da je od stra­ne di­vi­zi­ja Sken­der­beg i Princ Eugen za sa­mo ne­ko­li­ko sa­ti stra­da­lo 428 ne­du­žnih sta­nov­ni­ka ovog se­la smje­šte­nog na sje­ve­ru Cr­ne Go­re, is­pod pla­ni­ne Ča­kor. To­kom pro­mo­ci­je svo­ja za­pa­ža­nja o ve­lič­koj ta­ge­di­ji iz­nio je i Ve­li­mir M. Bo­ško­vić, je­dan od pre­ži­vje­lih svje­do­ka tog stra­vič­nog ge­no­ci­da. Pod­sje­ća­ju­ći da je ta­da imao šest go­di­na, Bo­ško­vić je ka­zao da se pred nje­go­vim oči­ma i dan-da­nas ni­žu uža­sne sli­ke ko­je ga vra­ća­ju u vri­je­me kad je Ve­li­ka pri­je 72 go­di­ne, na pra­znik Ki­ri­ka i Ju­li­te, osta­la go­to­vo bez tre­ći­ne sta­nov­ni­štva. Is­ta­kao je da je kroz svo­ju is­po­vi­jest že­lio da opo­me­ne sve lju­de na na­šim ši­rim pro­sto­ri­ma da ni­kad vi­še ne po­mi­sle, a ka­mo­li da uči­ne ne­što na­lik na ve­lič­ki zlo­čin, ko­ji se svr­sta­va u naj­ve­ća zlo­dje­la ko­ja su se de­si­la to­kom Dru­gog svjet­skog ra­ta.
– Tog kob­nog 28. ju­la imao sam šest go­di­na. Sve pam­tim kao da se de­si­lo ju­če. Ve­li­ka je bi­la u ra­tu. Tih da­na vo­đe­ne su bor­be u oko­li­ni An­dri­je­vi­ce, Ve­li­ke, Sje­ki­ri­ce, Va­ga­ni­ce, Ča­ko­ra i osta­lih okol­nih mje­sta. Sta­nov­ni­štvo je bi­lo uz­ne­mi­re­no i u stra­hu, jer su se svu­da oko­lo ču­li puc­nji i to­pov­ske palj­be. Od­ra­sli mu­škar­ci da­ni­ma ni­je­su no­ći­li u ku­ća­ma, već su stra­ža­ri­li na skro­vi­ta mje­sta u bli­zi­ni svo­jih do­mo­va. Slu­ša­ju­ći pri­če sta­ri­jih, strah je bio pri­su­tan i kod nas dje­ce. Bo­ja­li smo se ra­ta i po­gi­bi­ja, što je bi­lo i pri­rod­no – is­ta­kao je Bo­ško­vić.
Na­gla­sio je da je dan pri­je ve­lič­kog po­ko­lja se­lom pro­ne­se­na pro­pa­gan­da da se mje­šta­ni­ma ne­će ni­šta lo­še de­si­ti i da ne­ma ni­ka­ve po­tre­be da sta­nov­ni­štvo na­pu­šta svo­je do­mo­ve. Me­đu­tim, ka­ko je na­veo, to je bi­la sa­mo zam­ka i pri­pre­ma za ono što je pla­ni­ra­no da se ura­di sa ve­lič­kom ne­ja­či.
– Dan pri­je po­ko­lja moj otac sa osta­li­ma iz se­la bio je an­ga­žo­van da no­se ra­nje­ni­ke uz Ve­li­ku pre­ma Še­ku­la­ru. Sje­ćam se da je uoči po­ko­lja moj brat Ra­do­mir pi­tao maj­ku i ba­bu gdje će no­ći­ti, po­što otac ni­je bio kod ku­će. One su od­go­vo­ri­le da ide ta­mo gdje je išao pret­hod­nih no­ći. Oti­šao je i ka­sni­je, u ve­čer­njim sa­ti­ma, po­sli­je eks­plo­zi­je bom­be u bli­zi­ni ku­će Va­ke La­le­vić, do­šao je glas da su ra­nje­ni moj brat Ra­do­mir, Mi­lić Bo­ško­vić i Dra­go Vu­če­tić. Moj brat je bio naj­te­že ra­njen, po­ne­se­ne su mu bi­le obje pe­te. Maj­ka i ba­ba su ga do­ni­je­le kod ku­će, pre­vi­le ra­ne ka­ko su zna­le i ima­le či­me. Te no­ći maj­ka i ba­ba ni­je­su spa­va­le. Uju­tru kad sam se pro­bu­dio maj­ka i ba­ba su ti­ho raz­go­va­ra­le me­đu­sob­no da je u Va­ki­noj ku­ći bi­lo pu­no lju­di. Pri­ča­le su da su po­sli­je eks­plo­zi­je pre­šli pre­ko De­sen­skog po­to­ka u ku­ću Mi­lo­va­na Bja­le­no­vi­ća, gdje se na­la­zi­lo oko sto­ti­nu lju­di iz Ve­li­ke. Raz­go­va­ra­li su i pre­go­va­ra­li šta da ra­de sju­tra­dan kad voj­ska pro­đe kroz Ve­li­ku. Bi­la je pro­ne­se­na pro­pa­gand­na vi­jest da sta­nov­ni­štvo ne na­pu­šta svo­je ku­će i da im se ne­će ni­šta lo­še do­go­di­ti. Re­če­no je da lju­di tre­ba da po­mog­nu oprav­ku mo­sto­va za pre­laz mo­to­ri­zo­va­ne je­di­ni­ce kroz Ve­li­ku. Že­ne su ima­le za­da­tak da mi­je­se hlje­bo­ve i spre­ma­ju osta­lu hra­nu. Ta­ko­đe, re­če­no je da že­ne i sta­ri­je oso­be ne na­pu­šta­ju ku­će. Ka­sni­je se is­po­sta­vi­lo da je to bi­la kob­na od­lu­ka – na­gla­sio je Bo­ško­vić.
Ka­zao je da je tog 28. ju­la 1944. go­di­ne sa­mo za­hva­lju­ju­ći sud­bi­ni ostao živ.
– Osva­nuo je sun­čan dan, sa pu­no ne­iz­vje­sno­sti i iš­če­ki­va­nja ka­ko će voj­ska pro­ći kroz Ve­li­ku. Me­ne i sta­ri­ju se­stru Mi­lo­sa­vu maj­ka je po­sla da ču­va­mo ne­što ova­ca ne­da­le­ko od ku­će. Oko de­vet sa­ti pre­ko Vran­po­to­ka ce­stom se po­ja­vi­la mo­to­ri­zo­va­na je­di­ni­ca voj­ske. Na krat­ko se za­u­sta­vi­la na ce­sti, a od­mah za­tim u ku­ći Alek­se Pa­u­no­vića ču­li smo pu­canj, plač i vri­sku, za­tim se di­gao dim iz ku­će. Isto se ta­ko de­si­lo u dru­gim ku­ća­ma, re­dom pre­ma ri­je­ci. Maj­ka kad je vi­dje­la šta se de­ša­va u Vran­pot­ku zva­la nas je da od­mah do­đe­mo ku­ći. Za krat­ko vri­je­me voj­ska se po­ja­vi­la u bli­zi­ni na­ših ku­ća. Maj­ka nas je zgra­bi­la i po­ve­la uz po­tok u šu­mu, dok je ba­ba je sa mo­jim ra­nje­nim bra­tom osta­la u ku­ću. Kad je vi­dje­la šta se ra­di u ku­ća­ma kom­ši­ja, da ubi­ja­ju če­ljad i pa­le ku­će, ba­ba je za­met­nu­la ra­nje­nog unu­ka i kre­nu­la da se sklo­ni. Na­ža­lost, zli­kov­ci su je su­sti­gli. Pred nje­nim oči­ma za­kla­li su joj unu­ka. Za­tim su za­pa­li­li na­šu ku­ću, a nju stri­je­lja­li. Sve je to iz na­šeg ku­ku­ru­za po­sma­tra­la kom­šin­ka Sta­ni­ja Kne­že­vić. Ko­li­ko sam za­pam­tio gru­pe voj­ni­ka su bi­le troj­ke, je­dan voj­nik u ze­le­noj uni­for­mi, dru­gi u cr­noj i tre­ći sa bi­je­lom ka­pom – ću­la­fom i re­de­ni­ci­ma pre­ko gru­di – is­pri­čao je Bo­ško­vić.
Ka­zao je da je na­kon po­vrat­ka iz šu­me, ka­da je pre­sta­la palj­ba, za­jed­no sa maj­kom i se­strom na­i­la­zio na stra­vič­ne pri­zo­re.
– Sa­it ho­dža iz Pla­va uhva­tio je gru­pu Ve­li­ča­na ko­ji su zna­li ma­lo nje­mač­ki je­zik i ko­ji su tre­ba­li da idu i pre­go­va­ra­ju sa njem­ač­kim ko­man­dan­tom. To su bi­li Jev­to i Kr­sto Pa­u­no­vić, Sta­mat Jo­kić i Mi­ljo Si­mo­no­vić. On ih je za­tvo­rio u dr­ve­ni stan, po­bio i za­pa­lio u bli­zi­ni ku­ća Jo­ki­ća. Kad su pre­sta­li puc­nji i ga­la­ma vra­ti­li smo se iz šu­me. Na­i­la­zi­mo na pri­zo­re. Kao pr­vo vi­dje­li smo da je kom­šin­ka Le­ša ubi­je­na is­pred ku­će, hljeb i so ko­je je iz­no­si­la pred dže­la­te bi­li su pro­su­ti u kr­vi, a ku­ća za­pa­lje­na. Dru­gi pri­zor moj brat za­klan, ba­ba stri­je­lja­na i ku­ća za­pa­lje­na. Tre­ći pri­zor pr­vi kom­ši­ja na 50 me­ta­ra Pe­tar Bje­la­no­vić i su­pru­ga Na­sta ubi­je­ni i u ku­ći spa­lje­ni. Sve je iz­go­re­lo i ku­ća i ti­je­la, osim dva ljud­ska sto­ma­ka ko­ji su bi­li na­sred zga­ri­šta, cr­na od va­tre, ali ne iz­go­re­la. Od le­še­va ko­ji su iz­go­re­li ni­je se ima­lo šta sa­hra­ni­ti. Le­še­vi su bi­li svu­da is­pred i oko ku­ća, pu­te­va i po­to­ka. Mr­tvi su sa­hra­nji­va­ni, ta­ko­đe, po­red ku­ća i po­to­ka, jer dru­gog iz­bo­ra ni­je bi­lo. Bi­le su to uža­sne sli­ke, ko­je se ni­ka­da, na­dam se, ne­će po­no­vi­ti – za­vr­šio je svo­ju po­tre­snu is­po­vi­jest Ve­li­mir M. Bo­ško­vić, ko­ji pen­zi­o­ner­ske da­ne pro­vo­di u Be­ra­na­ma, a po­vre­me­no i u rod­noj Ve­li­ci.D.J.